alternativna medicina
ABRAMSOVA “MAGIČNA” KUTIJA
E.R.A. METODA -
Elektronska Reakcija po Abramsu
Osnivač ove metode je američki lekar Albert Abrams (1863-1924) iz San
Franciska, Kalifornija. Pošto se kvalifikovao da dobije medicinsku diplomu
u Kaliforniji pre nego što je za to imao dovoljno godina, naučio je
nemački i diplomirao sa najvišom ocenom na Hajdelberškom univerzitetu.
Postdiplomske studije završio je u Hajdelbergu, Berlinu, Parizu, Beču i
Londonu. Bio je učenik, a zatim i prijatelj Hermana fon Helmholca, jednog
od najvećih naučnika tog vremena, koji ga je zainteresovao za fiziku i
stimulisao da pronađe vezu između zakona biologije i zakona fizike. Posle
studija u Evropi vratio se u Ameriku da predaje patologiju na Stanford
Univerzitetu. Postao je dekan Medicinskog fakulteta i stekao je doktorat
iz patologije. Abrams je zauzimao brojna počasna mesta i njegove
publikacije su imale veliki ugled. Smatra se da je bio jedan od
najobrazovanijih ljudi svog vremena. Oko njegovog značaja i dela postoje
velike kontraverze. Dok ga jedni nazivaju najvećim medicinskim genijem
ovog veka, drugi ga smatraju najvećim medicinskim prevarantom koji je
lakovernim građanima prodavao bezvredne “magične” kutije za dijagnozu i
lečenje.
Perkusiona dijagnoza
Do otkrića ove metode lečenja Abrams je došao slučajno. Pregledajući
rutinski pacijenta koji je imao rak na usni Abrams je koristio u to vreme
normalnu dijagnostičku metodu, perkusiju abdomena (stomaka) pacijenta. Ova
tehnika se sastojala u tome da lekar srednjim prstom desne ruke kucka po
dva prsta svoje leve ruke koji se polažu na različite delove golog
abdomena pacijenta. Prilikom kucanja po pravilu se dobija šuplji
(rezonantni) zvuk, a cilj je da se pronađe mesto koja daje tup zvuk, jer
je to indikacija tumora ili neke druge bolesti. Abrams je tom prilikom
utvrdio da se na tačno određenom mestu pacijentovog abdomena dobija tup
zvuk. Međutim, ono što je privuklo njegovu pažnju je što se to dešavalo
jedino kad je pacijent bio okrenut licem prema zapadu, dok je zvuk bio
sasvim normalan u svim drugim pozicijama uključujući i ležeći položaj.
Podstaknut radoznalošću Abrams je počeo da testira druge pacijente sa
drugim bolestima i tako pronašao da svaka bolest proizvodi tup zvuk na
tačno određenom mestu abdomena, pri čemu je pacijent uvek morao da bude
okrenut licem prema zapadu. Posle mnogo istraživanja i eksperimenata,
napravio je mapu različitih bolesti sa tačno ucrtanim mestima na abdomenu
na kojima se dobija tup zvuk prilikom perkusije. Na taj način Abrams je
smatrao da je pronašao novi i revolucionarni vid dijagnoze bolesti koji
isključuje potrebu za skupim laboratorijskim ispitivanjima.
CRP pozicija
U svim ovim eksperimentima Abrams je dobijao tup zvuk prilikom
perkusije samo ako je pacijent bio okrenut licem prema zapadu. To ga je
navelo na zaključak da je po sredi fenomen koji je možda električne
prirode, jer je izgledalo da je pod uticajem zemljinog magnetnog polja.
Pošto zemljine magnetne linije protiču od severa ka jugu, Abrams je
smatrao da pacijent mora stajati pod pravim uglom prema protoku zemljinih
magnetnih sila, odnosno licem okrenutim zapadu. Ovaj položaj se označava
kao “kritična rotirajuća pozicija” (CRP) i ona ima odlučujući uticaj na
tačnost rezultata.
“Stik ped”
Međutim, perkusiona metoda je bila teška za učenje, jer je zahtevala
veliko iskustvo i spretnost, pa i neki od Abramsovih učenika (obično oko
10%) nisu uspevali da detektuju tup zvuk prilikom primene perkusije. Zato
je Abrams razvio alternativnu metodu koja se sastojala u trljanju
staklenog štapića preko stomaka pacijenta da bi se dobio efekat lepljenja
(“stik ped” efekat) na onim mestima na kojima se dobijao tup zvuk prilikom
perkusije. Ova metoda se pokazala nešto lakša za učenje, ali ne do kraja.
Dodirivanje bolesnog tkiva
Objašnjenje za efekat koji je pronašao Abrams je video u poremećaju
normalne vibracije elektrona, što je kasnije nazvao E.R.A. (elektronska
reakcija po Abramsu). Polazeći od ovog shvatanja otišao je korak dalje.
Uzeo je uzorak kancerogenog tkiva, stavio ga u mali kontejner, a zatim ga
stavio blizu čela zdrave osobe koja je bila okrenuta ka zapadu. Njegova
pretpostavka se pokazala tačnom. Prilikom perkusije zdrave osobe dobijao
se tup zvuk na istom mestu abdomena kao i kod pacijenta koji boluje od
raka, iako je osoba bila potpuno zdrava. Međutim, kada je uzorak
kancerogenog tkiva sklonjen sa čela zdravog pacijenta, tupi zvuk je
iščezao i prilikom perkusije se ponovo dobijao šuplji zvuk.
Povezivanje bolesnog tkiva žicom
Abrams je zaključio da ako je pomenuto zračenje koje je pronašao bilo
električne prirode, da bi se ono moglo da prenosi kroz žicu (kao i
električna struja). Abrams je uzeo jednu dugačku žicu i jedan njen kraj
vezao za elektrodu koju je spojio sa čelom zdravog pacijenta. Drugi kraj
žice je takođe vezao za elektrodu, ali je nju stavio iza jednog pregradnog
zida. Dok je Abrams vršio perkusiju na zdravoj osobi (testirao zdravu
osobu), njegov pomoćnik je iza zida ili držao elektrodu u vazduhu, ili ju
je stavljao na obolelo tkivo, pri čemu Abrams nije znao šta on upravo
radi. Njegova pretpostavka se ponovo pokazala tačnom. Kada je elektroda
bila u vazduhu, nije se dobijao tup zvuk na abdomenu zdrave osobe.
Međutim, kada je elektroda bila u kontaktu sa obolelim tkivom, tup zvuk bi
se pojavljivao, odnosno, zdrava osoba je prilikom perkusije pokazivala sve
reakcije osobe koja je zaista bolesna.
Ovo se pokazalo kao veoma korisno, jer je Abramsova dijagnoza bila veoma
naporna za pacijente koji su morali dugo da stoje sa golim abdomenom
okrenuti ka zapadu, dok bi se na njihovom abdomenu vršila perkusija.
Obično se radilo o bolesnim pacijentima koji nisu mogli dugo da stoje. Da
bi rešio ovaj problem Abrams je bolesnu osobu smestio u stolicu ili
krevet, povezao je kablovima sa zdravom osobom, a perkusiju vršio na
abdomenu zdrave osobe (tzv. test osoba), koja je mogla dovoljno dugo da
stoji. Eksperimenti su pokazali da se reakcija oboljenja pacijenta (tup
zvuk pri perkusiji) pokazuje na istom mestu abdomena zdrave test osobe,
kao i na abdomenu bolesne, pod uslovom da su oba tela povezana žicom. To
je dokazalo da se reakcije bolesti i zračenje organa mogu provoditi kroz
električni kabal.
Dijagnoza na daljinu preko kapljice krvi Popularnost Abramsove metode
dovela je do toga da je bilo sve više pacijenata koji su hteli da koriste
ovu metodu, ali nisu mogli da dođu na ispitivanje zbog bolesti ili
udaljenog mesta stanovanja. To je Abramsa navelo da pokuša sa
eksperimentima sa probama krvi pacijenata. Naime, na beloj, upijajućoj
hartiji pacijenti su slali kapljice svoje krvi (tzv. proba). Ova proba je
stavljana u metalnu čašu koju je Abrams označavao kao “dinamizer” i koja
je kablovima bila povezana sa elektrodama na glavi i stopalama jedne
zdrave test osobe na čijem stomaku se vršila perkusija (kuckanje) da bi se
ustanovilo da postoji neka oblast sa tupim zvukom. Ukoliko se takva oblast
pronađe, prema mestu na abdomenu određuje se o kojoj bolesti je reč. Dalji
eksperimenti su pokazali da se isti rezultati dobijaju ne samo sa
kapljicom krvi pacijenta, već i sa bilo kojim drugim “uzorkom” pacijenta
(dlaka, nokat, pljuvačka, sperma, pa čak i rukopis i fotografija).
Uvođenje otpornika (Refleksofon)
U primeni ove nove dijagnostičke metode Abrams se ubrzo susreo sa
sledećom poteškoćom. Naime, pokazalo se da se na istom mestu abdomena
dobija isti tup zvuk za dva različita oboljenja (i za rak i za sifilis),
pa je Abrams pokušao da nađe metod da ove bolesti razlikuje. Raniji
eksperimenti su pokazali da bolesti stvaraju promene u električnoj
povezanosti atomske strukture u telu. Takođe, pokazalo se da se signal
bolesti može provesti kroz žicu, kao i električna struja. Zato je bilo
logično za Abramsa da problem pokuša da reši uz pomoć nečeg što ima veze
sa strujom. Pokušaj sa otornicima pokazao se uspešnim. Abrams je na jednu
žicu koja je povezivala pacijenta i zdravu test osobu prikačio kutiju sa
otpornicima na kojima se vrednost otpora mogla menjati i podešavati putem
prekidača. Okretanjem prekidača povećavao se ili smanjivao broj namotaja i
tako menjala vrednost otpora u žici. Razlikovanje sifilisa i kancera, koji
su davali tup zvuk na istom mestu abdomena, vršilo se uključivanjem
odgovarajuće vrednosti otpora. Tako se tup zvuk kod kancera dobijao ako je
vrednost otpora u žici iznosila 50 Oma, dok se tup zvuk kod sifilisa
dobijao ako je vrednost otpora u žici bila 55 Oma.
Daljim eksperimentisanjem Abrams je dobio različite vrednosti otpora za
različite bolesti i o tome sastavio posebnu listu. Tako je na osnovu mape
perkusionih tačaka i liste otpora za različite bolesti bilo moguće
izvršiti tačnu dijagnozu postojanja neke bolesti putem perkusije. Kutiju
sa električnim otpornicima Abrams je stavio izmeću pacijenta (ili uzorka
njegove krvi) i zdrave test osobe na čijem abdomenu se vršila perkusija.
Ovaj uređaj nazvan je “Refleksofon”.
Lečenje (Osciloklast)
Nakon što je Abrams sa svojim uređajem postigao uspeh u dijagnozi
bolesti, bilo je logično očekivati da sa ovim uređajem pokuša i da leči
bolesti. Ideju mu je dao sledeći eksperiment. Uzorak krvi pacijenta
bolesnog od malarije stavio je na uređaj i slušao zvuk prilikom perkusije
zdrave test osobe. Na tačno određenom mestu abdomena zdrave test osobe
dobio je tup zvuk pri perkusiji, što je potvrđivalo da je pacijent
bolestan od malarije. Kada je stavio kinin (lek koji se koristi za lečenje
malarije) pored uzorka krvi i ponovio perkusiju na istom mestu abdomena,
tup zvuk se izgubio i ponovo pretvorio u šupalj rezonantan zvuk. To je
značilo da je vibracija kinina na neki način neutralizovala vibracije
malaričnog uzorka krvi. Na ovaj način Abrams je bio u mogućnosti da utvrdi
koji je lek efikasan za različite bolesti i u onim slučajevima kada je to
bilo nemoguće sredstvima tradicionalne medicine. Abrams je verovao da
lekovi deluju samo onda ako imaju istu ili sličnu “vibraciju” kao bolest
koju treba da leče.
Abrams je smatrao da ljudsko telo prenosi elektronske vibracije od strane
elektrona. Elektronske vibracije koje ispuštaju elektroni, ako su
normalne, vibriraju na specifičnim ratama, a ako vibriraju na abnormalnim
ratama, prouzrokuju ili ukazuju na prisustvo bolesti. Svaka bolest vibrira
na specifičnim ratama. Prema njegovoj teoriji bolest se može lečiti
delovanjem istih elektronskih vibracija koje ona sama prenosi. To bi
neutralizovalo abnormalne vibracije i dopustilo elektronima da se vrate u
normalne vibracije i eliminišu bolest.
Abrams je odlučio da pronađe spravu koja će proizvoditi vibracije slično
radiju. Zato je svoju terapiju i nazvao “Radio terapija”. Mislio je da ako
neutrališe vibracije obolelih ćelija sa spravom koja proizvodi vibracije
da će moći da leči bolesti kao kod upotrebe kinina za malariju. Samuel O.
Hofman, koji je bio istraživački radio inženjer, pomogao mu je da napravi
jedan takav uređaj koji je nazvan “Osciloklast”. Namera mu je bila da se
uništi energija bolesti sa ovim uređajem. Raniji eksperimenti su pokazali
da informacija o bolesti može da se prenosi kroz električnu žicu, pa je
Abrams verovao da i bolest ima kvalitete slične elektricitetu. Tako je
zaključio da može da leči bolesti, ili u najmanju ruku otkloni efekte
bolesti, koristeći indukovanu električnu struju (elektromagnetne impulse).
Abrams je za terapiju koristio jedan broj kratkotalasnih frekvencija.
Izlazna struja na njegovom uređaju (Osciloklast) bila je niskog napona i
vrlo niske jačine (niske amplitude) da bi se izbeglo pregrevanje telesnog
tkiva, bol i neprijatnost. Najviše se radilo u donjoj trećini
kratkotalasnog opsega – 43 Mgh područja (43 megaherca odn. 43 miliona
oscilacija u sekundi), i to u području od 43,000 do 43,357 Mgh. U
VHF-frekventnom području to je upravo ispod TV opsega. Ideja je bila da se
struja podešava na frekvencije bolesti koje je trebalo da leči. Na urećaju
je bilo 11 lekovitih frekvencija kod kojih je manipulant pritiskom na
dugme svaki put birao po jednu u području od 43,000 do 43,357 Mgh. Za
lečenje se koristila prekinuta ili impulsna struja (a ne jednosmerna) da
bi se postigli bolji terapijski rezultati. Vreme tretmana iznosilo je
obično oko jedan sat.
Naučna provera E.R.A. metode
Ortodoksna medicina je bez dilema i apriori odbacila Abramsove
tvrdnje. Američka Medicinska Asocijacija (AMA) nikada nije uzimala
Abramsove tvrdnje ozbiljno. Doduše, nikada nije sprovela formalno
istraživanje Abramsove metode i njegovih tvrdnji, zato što se smatralo da
su one smešne već na prvi pogled, tako da je beskorisno trošiti vreme i
novac na njihovo istraživanje. AMA je komentarisala Abramsovu E.R.A.
metodu u svoje dve stručne publikacije: “Journal of the American Medical
Association” (JAMA) i “Hugeia” (čije ime je promenjeno u “Today’s Health”
1950. godine). U prvoj je u nekoliko članaka razmatrano pitanje da li da
Medicinska asocijacija lekare koji koriste Abramsovu metodu optuži za
prevaru ili isključi iz svojih redova, dok je u drugoj Abrams označen kao
najveći prevarant 20.veka. Britanska medicinska udruženja spominjala su
Abramsa na isti način kao i Američka Medicinska Asocijacija – kao
prevaranta.
Prvo naučno istraživanje E.R.A. metode sproveo je časopis “Scientific
American” koji je za tu svrhu formirao stručni istražni komitet.
Istraživanje je trajalo godinu dana (sprovedeno je 1923. i 1924. godine) i
koštalo je 20.000 dolara. O toku istraživanja časopis je izveštavao u
svakom mesečnom broju od oktobra 1923. do septembra 1924. godine i
rezultati su za E.R.A. metodu bili porazni. Napisano je “da su avanture
Alise u Zemlji čuda nezanimljive u poređenju sa onim iz istraživanja u
zemlji E.R.A.”; “da je time posejano zrno za razne vrste okultizma u
medicini i da je to renesansa srednjevekovne crne magije”. Zaključak
istražnog komiteta bio je da je naučna osnova za E.R.A. metodu takva da je
ona od “najvećeg apsurda” i “potpuno beskorisna”, a zvanična izjava je
glasila: “Po našem mišljenju to što se zove elektronski tretman je bez
vrednosti”.
Drugo naučno istraživanje E.R.A. metode sprovedeno je takođe 1924. godine
i poznato je kao “Horderov izveštaj”. Nekoliko britanskih lekara kojima je
pobudila pažnju rasprava o Abramsovoj kutiji u SAD, odlučila je da ispita
celu stvar i “diskredituje” kutiju pre nego što ona “zarazi” Veliku
Britaniju. U tom cilju formirana je jedna komisija od poznatih naučnika,
na čijem čelu je bio ser Tomas Horder, koja je trebalo da ispita ovu
metodu. Komisija je trebalo da ispita britansku varijantu modifikovanog
Abramsovog E.R.A. aparata, emanometar, kojim je rukovao homeopat dr V. E.
Bojd iz Škotske. Izveštaj komisije objavljen je u dva naučna medicinska
časopisa: “The Lancet” i “British Medical Journal” u januaru 1925. godine.
Bojd je trebalo da utvrdi koja je od dve različite supstance slučajno
stavljena u deo aparata koji se nazivao Dinamizer, ali se prvi pokušaj
završio potpunim neuspehom. Međutim, pošto se Bojd žalio na elektronsku
interferenciju (ometanje), dalji testovi su obavljeni u njegovoj
izolovanoj rezidenciji sa članom komiteta Vatli Smitom i tom prilikom je
Bojd bio u stanju da pogodi koja supstanca je u pitanju sa izuzetnom
tačnošću. Na primer, tačno je pogodio kada je uzorak pljuvačke na filter
papiru postavljen u Dinamizer 25 puta za redom. Šanse da se to desi
slučajno su 1:33.554.432. Mnogi od drugih kasnijih testova su takođe bili
skoro sto odsto uspešni. Komitet u potpunom sastavu ponovio je kasnije
testove sa dr Bojdom i dobio slične rezultate. Međutim, izveštaj komisije
je u određenoj meri protivurečan, jer u jednom delu dopušta mogućnost da
je E.R.A. metoda ispravna, dok u drugom delu to osporava.
Deo koji potvrđuje E.R.A. metodu i koji je često citiran od pristalica ove
teorije glasi: “(1) Da izvesne supstance, kada se postave u odgovarujućoj
relaciji na manometar Bojda, prouzrokuju, izvan razumne sumnje, promene na
abdominalnom zidu subjekta na način koji može biti detektovan perkusijom.
To je iste vrednosti sa izjavom da su fundamentalna tvrđenja u osnovi
zajednička, i da su originalne i izvesne druge forme aparata načinjenih u
cilju izazivanja onog što se zove elektronska reakcija po Abramsu,
utvrđeni sa vrlo velikim stepenom verovatnoće”. Treba primetiti, kako to
čine protivnici ove teorije, da se ovaj zaključak ne odnosi na dijagnozu
bolesti i patološke supstance, već se odnosi samo na uspešne testove koji
su sprovedeni sa supstancama koje nisu patološke (pljuvačka). Međutim, u
prilog E.R.A. metodi treba reći da iako je ovo tačno, da je princip rada
E.R.A. metode uvek isti i da ne zavisi od vrste materije koja se ispituje,
odn. da je potpuno svejedno da li se radi o patološkim ili nepatološkim
supstancama. Naravno, bilo bi uverljivije da su testovi vršeni sa
patološkim supstancama, ali to verovatno zbog jednostavnosti eksperimenata
nije učinjeno.
Međutim, drugi deo Horderovog izveštaja koji se odnosi na E.R.A. metodu
nije po nju povoljan i često je citiran od brojnih kritičara ove metode.
On glasi: “Nepotrebno je suviše jako naglašavati da ništa u ovom izveštaju
ne može biti uzeto da podrazumeva da je ikakva korelacija već bila
pokazana između promena na abdominalnom zidu, u odnosu na zaključak (1),
sa patološkim uslovima, ili da postoji i jedno opravdanje – fizičko,
patološko, nosološko ili u tretmanu.” Zaključak komiteta je u ovom smislu
takođe izričit i jasan: “Da sumiramo. Zaključak koji se pojavljuje u ovom
izveštaju napušta upotrebu elektronike kao naučno neosnovane i etički
neopravdane kao što je bilo i ranije. Ne daju se sankcije za upotrebu
E.R.A. metode u dijagnozi i lečenju bolesti, niti se pojavljuje potreba za
nekim drugim sankcijama za ovu vrstu prakse u sadašnje vreme”.
Ovaj izveštaj (poznat kao “Horderov izveštaj”) iznet je pred britansko
Kraljevsko medicinsko udruženje. Nakon rasprave stavljeno je na glasanje
da li da se ova materija dalje istraži ili da se to odloži za kasnije
vreme. Nije doneta ni jedna ni druga odluka i materija je jednostavno
ostavljena po strani i više nije ponovo razmatrana, bar ne što se tiče
naučnog istraživanja.
Olako odbacivanje E.R.A. metode
Nerazumevanju i neprihvatanju Abramsove E.R.A. metode doprinosila je
činjenica da je ona bila osetljiva na različite uticaje što je dovodilo do
pogrešnih rezultata. Tako se smatralo da različite stvari mogu da
interferiraju sa vibracijama koje se ispituju i tako da dovedu do greške.
Na primer, E.R.A. metoda je vrlo osetljiva na uticaj neke druge osobe –
ako neko drugi dodirne parče papira sa kapljom krvi pacijenta. Čak i samo
mala čestica znoja druge osobe bi “kontaminirala” papir sa krvlju
pacijenta, pa bi se E.R.A. metodom izmerilo kombinovano zračenje i
pacijenta i osobe koja je dodirnula papir. Zatim, pacijent je morao da
bude okrenut licem prema zapadu pri slabom (mutnom) svetlu, a u sobi gde
se vrši dijagnoza ne smeju da se nalaze jako oranž ili crveno obojeni
materijali. Takođe, rezultati mogu izostati ako postoje skeptične misli
prisutnih. Iz ovih razloga mnogi su upoređivali E.R.A. metodu sa psihičkim
fenomenima, simpatičnom magijom i okultnim.
Za nepoverenje prema E.R.A. metodi postoji i objektivno opravdanje. Ona je
radila sa novim formama energije koje ni danas ne mogu biti detektovane ni
najdelikatnijim fizičkim instrumentima, ali mogu biti detektovane
abdomalnim refleksom od strane uvežbanog korisnika. Na taj način sam čovek
i njegov nervni sistem postaje merni instrument, što je naravno
revolucionarna novina i potrebno je vreme da se takav jedan prilaz
prihvati.
Takođe, objektivna slabost ove metode je što ne ispunjava osnovni uslov za
naučnu metodu: ne može svako pod istim uslovima da dobije isti rezultat
primenjujući ovaj metod. Takođe, čak ni svi Abramsovi učenici (njih oko
10%) i pored vežbanja nisu bili u stanju da primene ovu metodu. Međutim,
time se zanemaruje važna činjenica da je ova metoda u praksi prilikom
lečenja u mnogim slučajevima davala dobre, a često i senzacionalne
rezultate. Pri tome je ona i neškodljiva i bez sporednih efekata, a sa
druge strane i relativno jednostavna i jeftina. Sa druge strane ni metodi
školske, ortodoksne medicine nisu uvek 100% sigurni. Zbog toga, ako su
rezultati E.R.A. metode uspešni i samo u određenom broju slučajeva, njena
primena se ne može a priori odbaciti, pogotovo što je neškodljiva. – S
druge strane, nerazumevanju i apriornom odbijanju E.R.A. metode
doprinosila je činjenica što su mnoge njene tvrdnje i eksperimenti bili na
prvi pogled neverovatni i neobični, a za neke i apsurdni. Abrams je tako
tvrdio da na osnovu uzorka pacijenta (kapljice krvi, parčeta nokta, vlasi
kose, fotografije ili rukopisa) može pomoću svoje elektronske dijagnoze
(E.R.A. metode) da utvrdi koliko godina ima pacijent, koje je boje kože,
od kojih bolesti trenutno boluje, koje bolesti može očekivati u
budućnosti, do kada bi mogao da živi, religijsku pripadnost, kao i mesto
gde se nalazi neka osoba u svakom trenutku. Da se radi o tvrdnjama koje
šokiraju sasvim je tačno, ali je još šokantnije da su se one pokazale
tačnim i u odnosu na samog Abramsa, ali u tragičnoj varijanti. Tako je
Abramsova supruga umrla od kancera koji je Abrams detektovao 10 godina
ranije, ali nije mogao ništa da joj pomogne pošto je tek kasnije izumeo
uređaj za lečenje (Osciloklast). Takođe, Abrams je sam sebi
dijagnostifikovao dužinu života, predviđajući da će se njegova smrt
dogoditi u januaru 1924. god., na osnovu sopstvene E.R.A. dijagnoze, što
se i ostvarilo. – Nepoverenju i neprihvatanju “E.R.A.” metode posredno je
doprinela i sledeća okolnost. U vreme njene primene Rokfeler je investirao
ogromne sume novca u farmaceutske kompanije i radio je vrlo efikasno da
elektronsku medicinu stavi u područje nepoverenja i neverice. Tako je
jednostavna kutija sa otpornicima mistifikovana kao “magična kutija” i
stavljena u kategoriju apsurdnog i smešnog.
Da li je Abrams bio prevarant
Oko Abramsove ličnosti vlada kontraverza, jer ga jedni nazivaju
genijem, a drugi prevarantom. Ser Džems Bar, bivši predsednik Britanske
medicinske asocijacijacije opisuje ga kao najvećeg medicinskog genija
polovine stoleća, a američki naučni i medicinski časopis “Hygei” kao
najvećeg varalicu 20.veka. Abramsovi kritičari su voleli da kažu (čak i
danas) da je on motivisan novcem i da se obogatio prodajući nekorisne
mašine za lečenje. Pri tome zaboravljaju da je on nezavisno od toga bio
veoma bogat (nasledio je veliko bogatstvo) i da mu novac nije bio
potreban. Zatim, svoje aparate je prodavao tek malo iznad njihove cene
koštanja, što znači da mu cilj nije bila zarada, već da svoju metodu stavi
na probu što široj javnosti. Takođe, nakon svoje smrti ostavio je milion
dolara (što je za ono vreme bio veliki novac) fondaciji koja je trebalo da
nastavi istraživanja njegove elektronske dijagnoze i tretmana. Da Abrams
nije bio prevarant dovoljno govori i činjenica da nije imao nikakve
potrebe da se bavi prevarama, jer je bio veoma bogat, veoma obrazovan i
veoma uspešan u svom medicinskom poslu. Da se teško može govoriti o
prevari dokazuje i to što su Abrams i njegovi učenici imali velikog uspeha
u lečenju bolesti koristeći pomenuti uređaj (Osciloklast). E.R.A. metoda
je bila dosta raširena i predavana je mnogim studentima i lekarima tokom
mnogih godina. Brojni imaginativni doktori i fizičari dolazili su iz
čitavog sveta da slušaju postdiplomske kurseve iz E.R.A. metode i da
studiraju sa Abramsom na njegovoj klinici i skoro da su imali
strahopoštovanje prema svom tamošnjem iskustvu.
Đorđe LAZIN
Novi broj 8 - odabrani tekstovi:
-
-
-
-
-
-
-
-
ABRAMSOVA “MAGIČNA” KUTIJA
-
 |
