U proteklih mesec dana u našim medijima najviše prostora dobila je dominantna tema naše spoljne politike - hoće li se naši vojnici naći u Avganistanu (a kasnije možda i u Iraku), u “mirovnoj akciji” SAD-a i pod komandom stranih generala. O moralnim dilemama i dimenziji same ponude, da se uplićemo u ratni sukob koji nas se ne tiče, hiljadama kilometara od naše zemlje, na strani agresora SAD-a, moraće da vodi računa vlada ove zemlje, koja je ponudu dala. Da li će biti poginulih vojnika vojske SCG u okršajima sa talibanima i ostalim nepokornim plemenima, koje Amerikanci nisu porazili, biće briga porodica poslatih dobrovoljaca, klasičnih plaćenika, koji će za šaku dolara ginuti braneći interese SAD-a. Gorčinu ovakvog razvoja događaja, samo četiri godine posle rata i direktnog oružanog sukoba sa vojnim snagama NATO-a (i SAD-a), daje opšteprihvaćeni stav i ove vlade da se o tom ratu govori što manje, po mogućstvu da se zaboravi i gurne pod tepih istorije, kako bi za dvadesetak godina ostala samo zvanična verzija NATO pakta o gubitku dva aviona i potpunoj pobedi nad Jugoslavijom.

Još u toku rata 1999 godine, Slobodan Milošević i tadašnji Generalštab prihvatili su ultimatum NATO pakta da se ne objavljuju gubici NATO-a nad Jugoslavijom, pod pretnjom tepiha bombi kojima će biti zasuti Beograd i ostali srpski gradovi. Tako je ispalo da “pobednički” NATO nema gubitaka, a pritom su Džejmi Šej, đavolov šegrt - ataše za štampu NATO pakta, i njegov pomoćnik na svakodnevnim konferencijama za štampu, nemački general major Jerc, poslednji preživeli iz porodice braće Marks, bezočno lagali o zbivanjima u toku rata na nebu Jugoslavije. Da se priča uskoro ne bi ponovila, kada naši vojnici budu poslati da ratuju za SAD, da ne bi smo slušali tipična američka vojna saopštenja, koja daju u svakom ratu u kome ginu njihovi vojnici, da nisu poginuli u borbi već u saobraćajnim nesrećama i raznim drugim nezgodama tipa padanja sa merdevina, da ne bi smo ponovo zaboravili poginule srpske vojnike, u ovom tekstu vraćam priču na rat iz 1999 godine, jer više volim istinu od laži, a nisam ni Milošević ili Pavković.

Izvor podataka je publikacija ruskog eksperta Pavela Qatkina, objavljena u Moskvi 2002 godine, u izdanju “Erebusa”. Pedantno, iz dana u dan rata, dati su podaci o oborenim avionima NATO pakta i akcijama jugoslovenskog vazduhoplovstva i nanetim protivudarima po neprijateljskim bazama i aerodromima. Slične podatke, uz male nepodudarnosti, svaki zainteresovani je mogao naći i na američkom sajtu koji se bavio ovim ratom, a potpisivao ih je “Venik”.

Ono što je bila svetska senzacija, da je 27 marta u 20,55 časova iznad sela Buđanovci oboren “nevidljivi” avion F-117A, u ovom materijalu ima dopunu da je to učinjeno raketom ZRK “Kub”. Pilot, kapetan Ken “Viz” Dvili se katapultirao i pozvao pomoć. U helikopterima SFOR-a koji su doleteli u reon obaranja aviona kako bi izvukli pilota bilo je između 23 i 55 stranih vojnika. Spasilački helikopteri su bili dočekani strašnom vatrom sa zemlje, te su uništeni a u njima su poginuli svi vojnici, među njima i pilot Dvili. Taj 27 mart 1999 godine bio je jedan od najkobnijih dana za pilote NATO pakta. Prvo je iznad Maljena u 01,00 časova oboren Tornado nemačkog vazduhoplovstva. Dva pilota su se katapultirala i bila zarobljena u blizini Čačka. Iznad Peći, Kosovo, bio je pogođen još jedan strani avion, a u reonu između Vrutka i Kremne, blizu Užica, u 03,20 oboren je helikopter SFOR-a sa 22 vojnika, raketom PZRK. Moguće je da je reč o helikopteru MH-47E Činuk (ili HH-3F). Grčka vojna služba osmatranja i elektronskog praćenja uhvatila je tri poziva za pomoć koji su uputili pogođeni avioni NATO-a, koji su pali u Jonsko more. Prvi poziv je uputio holandski F-16, drugi američki F-15c, a treći francuski Miraž-2000. Takođe je javljeno da je iznad Đeneral Jankovića, Kosovo, u 15,50 pogođen kanadski F/A-18 Hornet, koji je pao u Makedoniji.

Na iznošenje podataka po danima vratiću se u sledećem nastavku teksta, a sada ću vam dati informacije o protivudarima našeg vazduhoplovstva u toku rata. Prvi se desio 18 aprila 1999 godine, kada je devet aviona jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, jedan avion G-4 Super Galeb, šest aviona J-22 Orao i dva aviona MIG-21, iz baze Ponikve kod Užica napalo aerodrom u Tuzli. Avioni su leteli na visini od 800 metara duž granice Bosne i Hercegovine a negde između Bratunca i Zvornika prešlo granicu i bombama i raketama napalo aerodrom na kome su bile letilice NATO pakta. Nekoliko minuta pre napada baza Ponikve je obavestila udarnu grupu da su otkriveni od strane NATO i da je predlog da se napad prekine i avioni vrate. Sugestija nije prihvaćena i udarna grupa je nastavila sa akcijom. Jugoslovenskim avionima se niko nije suprotstavio u vazduhu na prilazima aerodromu. Glavni radar na aerodromu Tuzla nije radio zbog tehničkog kvara, a po drugom izvoru zbog sabotaže. Na aerodromu Tuzla nalazilo se nekoliko aviona NATO pakta već oštećenih u ranijim operacijama nad Jugoslavijom, grupa helikoptera za spasavanje pilota iz oborenih aviona i deset tek pristiglih aviona NATO-a za nove nalete na Jugoslaviju.

Četiri aviona NATO pakta zatečena su na početku poletne piste u trenutku kada su se spremala da uzlete. Vodeći G-4 izbacio je svoje bombe na grupu od nekoliko oštećenih NATO aviona poređanih na desnoj strani piste i odmah okrenuo ka granici. Tri Orla su uradila isto, dok su preostala tri Orla išli na precizno gađanje. Dva MIG-21 trebala su da obezbede vazdušnu zaštitu grupi u toku povlačenja u slučaju da avioni NATO uspeju da uzlete. U napadu je pogođeno i uništeno 17 aviona NATO-a i 3 helikoptera. Protivavionskom raketom NATO-a sa zemlje pogođen je Orao kojim je pilotirao potpukovnik Mihajlo V. i koji je poginuo. Pogođen je i MIG-21 kojim je pilotirao major Željko M. ali je uspeo da pogođeni avion doveze do 10 kilometara od baze u Ponikvama gde je iskočio.

Sledeći veliki protivudar jugoslovenskog vazduhoplovstva desio se 26 aprila 1999 godine u 00,37 časova. Grupa od četiri G-4 Galeba iz baze u Golubovcu izvršila je napad na aviobazu Rinas u Albaniji. Pogođeno je 12 helikoptera AH-64 (3 uništena, 9 oštećenih). Protivavionska zaštita oborila je dva G-4 ali su se piloti katapultirali i spasili. U noći 11-12 juna 1999 godine napadnut je na uzletištu američki taktički transporter MC-130H u kome je bila grupa britanskih specijalaca iz jednog od pukova SAS-a, brojnosti 40 ljudi. Poginuli su svi SAS-ovci kao i četiri člana posade aviona, koji je trebao da preveze grupu specijalizovanu za diverzije iza borbene linije i izbaci je na Kosovu. Sem ovog aviona pogođeno je pet aviona Fantom F-4 kao i dva poljska aviona MIG-29.

Za najspektakularniju akciju ovog rata nema još dovoljno podataka. Ono čime se barata je u domenu spekulacija ali ako se jednog dana potvrde ovi navodi i sazna prava istina, biće to najveća borbena akcija od vremena Drugog svetskog rata. Naime, 9 maja 1999 godine napadnut je američki nosač aviona “Teodor Ruzvelt”. Osam aviona Orao izvršilo je “kamikaza” napad na ovaj nosač aviona, koristeći jedan nedostatak njegove elektronske zaštite. Naime, kompjuterski softver nosača aviona, koji “prepoznaje” sve prilazeće modele aviona, eliminiše sve letilice koje lete sporije od 200 km na čas, pošto takvih nema u upotrebi u vazduhoplovstvu NATO pakta ili Rusije. Naši avioni, sa izvučenim stajnim trapovima leteći ispod te brzine uspeli su da prođu prvu liniju elektronske kontrole a kada su prišli, za nosač aviona bilo je kasno. Po ovoj informaciji “Teodor Ruzvelt” je dobio više direktnih pogodaka na uzletno-sletnu pistu i u trup. Posle napada bio je toliko oštećen da je ostao da pluta pored italijanske obale. Herojski Orlovi su se žrtvovali u ovoj akciji, a da se nešto ozbiljno desilo bilo je jasno kada je na komunikacije između brodova stavljena zabrana, pa je u etru vladao apsolutni muk u toku 48 časova. Nosač aviona je povučen sa bojišta i tri godine je proveo na remontu u SAD-u i tek nedavno je o njemu počelo ponovo da se govori kada je poslat u rat protiv Iraka. Postoji još jedna nepotvrđena vest da je 24 maja 1999 godine potopljena jedna francuska podmornica, ali bez obzira na rezultate rata na moru, bez obzira da li će se ove informacije jednog dana potvrditi kao tačne, ono što nije sporno je obaranje velikog broja NATO aviona nad Jugoslavijom, o čemu će biti detaljno reči u sledećem nastavku.
 

Milan VIDOJEVIĆ