SAMA MEĐU AJKULAMA
”Al' snovi najviše vrede kad s tobom osede, kad s tobom ostare... ” - reče
jednom Đole Balašević. Rizikovala sam da moj najveći san možda izgubi
vrednost pretvarajući ga u realnost, ali vredelo je. Od kada sam u osmoj
godini života prvi put zaronila ispod površine vode nisam prestala da
maštam i sanjarim o najvećim predatorima na Zemlji, o ajkulama. Sati i
sati provedeni nad enciklopedijama i stručnim knjigama omogućili su da
upoznam ove fascinantne stanovnike morskih dubina. Dok većina ljudi oseća
iskonski strah pri samoj pomisli na ajkule, ja sam svakom godinom moga
životnog i ronilačkog odrastanja osećala sve veću želju da ih u prirodi
vidim, dotaknem i ronim sa njima. Zavidno ronilačko iskustvo stečeno u
klubu podvodnih aktivnosti ”Beograd” i rad u okviru Festivala podvodnog
filma rezultirali su poznanstvom sa čovekom koji na drugoj strani planete,
u Južno Afričkoj republici organizuje ronjenje i snimanje velikih belih
ajkula. Kada me je J.P. Bota pozvao da budem gost njegove kompanije
«”Marin Dinamiks” shvatila sam da imam priliku da svoje snove pretvorim u
stvarnost.
Nedugo zatim, našla sam se na kraju Afričkog kontinenta, zagledana u okean
u malom gradiću Klenbai. Ove vode su poznate kao prirodno stanište najveće
i najopasnije od svih ajkula Carcarias Carcaredon - velike bele ajkule.
Čekajući pogodne vremenske uslove, kao uvertira u moju najveću ronilačku
avanturu, ukazala se prilika da u akvarijumu ”Two Oceans” ronim sa tigar
ajkulom. Spuštajući noge u vodu slušala sam uputstva vođe ronjenja, ali mi
je u ušima odzvanjalo da se hrane svakih sedam dana i da je od njihovog
poslednjeg obroka prošlo šest dana. Međutim strah je nestao onog trenutka
kada sam se našla ispod površine prepuštajući se uživanju u posmatranju
ovih gracioznih riba.
Najzad, došao je i taj dan kada nam je okean dopustio da krenemo u susret
najstarijem živom morskom grabljivcu. Po dolasku na lokaciju posada je u
vodu spustila mamce i nama je ostalo da čekamo. Tačno pola sata je trebalo
da prvo trouglasto peraje zaseče površinu okeana. Onda još jedno, pa još
jedno... Uskoro je voda oko čamca vrvela od morskih grabljivaca. Kavez je
spušten u vodu i ja sam dobila znak da mogu da uđem. Adrenalin je
preplavio moje telo, čula su se izoštrila i strah je nestao. Ostala je
samo želja da ih što pre vidim u njihovoj prirodnoj sredini. Jedva da sam
disala dok sam širom otvorenih očiju pratila elegantno vretenasto telo
koje nečujno klizi pored mene. Toliko blizu da nisam izdržala već sam je
lagano dodirnula rukom. Tada sam se setila da nije baš pametno gurati ruke
izvan kaveza, a da u drugoj ruci imam aparat koji je spreman da zabeleži
ove veličanstvene trenutke. Vrhunac zarona je nastao u trenutku kada je
jedna od ajkula radoznalo pokušala da prodre glavom u kavez. A ja sam bila
tu da to zabeležim foto aparatom. I tako dan za danom, čitav mesec. Južna
Afrika i velike bele ajkule su iz mojih najluđih snova iskočile u
stvarnost i bile su uhvaćene na celuloidnoj traci moga fotoaparata.
 Sledeći susret sa ovim divnim stvorenjima odigrao se godinu dana kasnije
na drugoj strani zemljine polulopte dok sam u Egiptu, na Crvenom moru
vodila grupu ronilaca. Silazeći niz klif primetila sam pokret u
plavetnilu, ploveću tamnu senku. Zaustavila sam se i uključila kameru.
Uskoro sam kroz tražilo videla jednu belorepu ajkulu, a malo iza nje jednu
čekićaru.
Držale su se na pristojnoj udaljenosti i radoznalo nas
posmatrale da bi u sledećem trenutku nestale iza granice vidljivosti.
Ajkule su moja strast i ja sam u večitoj potrazi za njima. U narednoj
godini planiram da otputujem u Mozambik i da ronim sa kit ajkulom,
najvećom od svih ajkula. Nažalost ovakva istraživanja koštaju. Danas je
malo onih koji mogu da razumeju ovakvu ljubav i strast prema ovim
veličanstvenim morskim bićima. Ako ste ipak jedan od njih i mislite da mi
na bilo koji način možete pomoći slobodno se javite.
Ivana je rođena: 27.11.1974.
Beograd, 16:23
Novi broj 8 - odabrani tekstovi:
 |
