Zlatna žica znanja
Da li je misao da je
život nastao kao rezultat slučajnog međusobnog delovanja molekula isto
toliko apsurdna kao
i tvrdnja da uragan nad đubrištem može dovesti do sklapanja Boinga-747?!
U POČETKU BEŠE REČ
Nadamo se da ovakav naslov izaziva dovoljno interesovanje vas - cenjenih
čitalaca, da se upustite u dublje upoznavanje sa priloženim tekstom, kao i
da u pisanoj formi (u 15 - 20 rečenica) pošaljete svoje mišljenje o njemu,
sa ličnim podacima (ime, prezime, adresa, broj telefona), na adresu
redakcije. Tri najuspelija rada nagrađujemo sa 5.000, 3.000 i 2.000 din.
Da li je sintagma “jezik života” samo figurativan izraz, budući da
dešifrovanje DNK-koda može dovesti do otkrića da posedujemo jezik znatno
stariji od hijeroglifskog pisma, jezik koji je stariji od samog života i
najživlji od svih živih jezika?
Zašto su stari narodi kodirali, šifrovali svoja znanja? Ne samo zato da bi
ih sakrili, već i da bi ih sačuvali. Svakako, sigurnije će se sačuvati ono
što je “upakovano”, i to kako od uništenja, tako i od izobličavanja.
Izgorele su knjige neprocenjive vrednosti u Aleksandrijskoj biblioteci,
neizmerna bogatstva znanja su spaljena na lomačama srednjeg veka, ali je i
dosta toga sačuvano, zahvaljujući simboličkom predstavljanju misli. Pre
nego što se pojedinac upusti u proučavanje onoga što se skriva u starim
simbolima, trebalo bi se zapitati na koji način je to izvedeno? Pokušajmo
da, za početak, staro okarakterišemo novim pojmovima. Da bi se nešto lako
usvojilo, duboko shvatilo i pritom dugo pamtilo, treba ga predstaviti
celovito, u jednoj uopštenoj predstavi. Odnosno, neophodno je sažeti ga,
dovesti u nelinearan oblik, šifrovati. Drugim rečima, pretvoriti ga u
sliku, prikazati tako da izazove uobičajene asocijacije - biljke,
životinje, predmete iz svakodnevne upotrebe. Psihologija je dokazala da
pritom dolazi do optimalnog pamćenja. Oblik kruga, spirale ili mandale
(spiralno-kružni oblik) najviše odgovara onome kako se znanja čuvaju u
našem pamćenju, pa stoga bi i pojmove koje je potrebno usvojiti bilo
najbolje “saviti” u taj oblik.
Mandala je po K. G. Jungu, psihički arhetip, osnovni zakon strukture našeg
pamćenja i mišljenja. Zanimljivo je, u tom svetlu, pomenuti i istraživanja
koja su vršena na ispitanicima pod dejstvom LSD-a. Kada je od tih
ispitanika tokom seansi traženo da ukratko predstave svoje doživljaje,
svoje životno iskustvo, oni su obavezno prikazivali komplikovane
mnogougaone, kružne i spiralne crteže.
Procesi opažanja, pamćenja i mišljenja, koji predstavljaju psihičku bazu
naše spoznaje sveta, znatno se ubrzavaju ako je građa adekvatna psihičkoj
strukturi čoveka, njegovoj slici sveta, njegovom koordinatnom sistemu. To
bi značilo da znanje mora biti čovekosaglasno ili, prostije, čovekoliko.
Dovoljno je pogledati stare egipatske slike - i sazvežđe i slovo su
šifrovani ljudskom figurom. Znači, to uopšte nije naivna kolevka
čovečanstva, nego precizno i duboko poznavanje ljudske psihologije.
Danas, više nije od principijelnog značaja na koji način je nastalo pismo
– prirodni ili veštački – uostalom, o tome se raspravljalo još u Staroj
Grčkoj. Taj spor nema smisla, jer je pismo oduvek postojalo i uvek će
postojati, kao i svi ostali univerzalni nepromenljivi sistemi svemira.
Nešto drugo je od suštinskog značaja. Do sada je, naime, svetlost dana
ugledalo bezbroj hipoteza o poreklu života. Danas se sve primamljivijom
čini misao da su svi nivoi organizacije sveta istovremeno prisutni u
svakoj njegovoj tački (hologramski model Dejvida Boma). Znanje o
strukturama i procesima postoji čak i tamo gde za njegov razvoj nema
prirodnih uslova, u tananijim slojevima višeslojnog sistemskog sveta.
U kom smeru deluje ljudsko stvaralaštvo? Opšteprihvaćeno je da je ono
suprotno prirodnim procesima. A te procese u termodinamici vezuju za
obavezan porast entropije (smanjenje uređenosti). Fundamentalna vrsta
stvaralaštva koja definiše ono glavno u kulturi jeste pismeno
stvaralaštvo, pismo, taj jedinstveni kod-posrednik. Kao prvo, treba
otkriti strukturu tog koda i, kao drugo, strukturu prvog sistema molekula,
u hemiji, kao jedinstvenu strukturu. Kao krajnji rezultat ovog
istraživanja uspostaviće se čvrsta veza osnova antientropijskog razvoja
(ljudskog stvaralaštva) sa zakonom materijalne prirode, u čijoj osnovi
zakoni termodinamike besprekorno deluju. Izgleda da jedan te isti sistem
leži u osnovi procesa praćenih porastom entropije i procesa praćenih
njenim smanjenjem. Ovde i biolozi i fizičari imaju o čemu da razmisle.
Proučavanje jezika može dovesti do spoznaje sredstava koja mišljenju
omogućavaju da trenutno “hvata” ono što se u njemu dešava, da “hvata” samo
sebe.
Za početak, trebalo bi ponuditi potpuno nov model mišljenja u vidu procesa
transkripcije i translacije, koje je savremena biologija detaljno
proučila. Primenom ovog modela prilikom poređenja procesa poimanja misli u
reči, sinteze misli i procesa sinteze belančevina u fazi preliminarne
aktivacije, inicijacije, elongacije (izduživanja) i terminacije
(završetka), može se doći do zaključka da se oba procesa odigravaju na
istovetan način. Mehanizam sinteze misli ima svoje “gene-regulatore”,
“represore” i “operatere”, svoje negativne i pozitivne povratne veze, kao
u procesima regulacije sinteze belančevina.
Hemijski element je idealan apstraktni pojam, bestelesna suština, naziv,
simbol, “primarni element”, elementarno stanje prirode. Ali, i slovo je
isto to. Od čega je “apstrahovan” hemijski element? Od konkretnog realnog
materijalnog oblika – atoma, “ciglice” svemira, “realizovanog i
ovaploćenog” elementa. Drugi par analogije, koju pokušavamo da
uspostavimo, biće atom i zvuk. I ljudski govor i eho u planinama – sve su
to vibracije materijalnih objekata (glasnih žica i ljudskog govornog
aparata, membrane telefona ili zvučne glave uređaja za snimanje tona).
Periodičnost hemijskog sistema naučno se obrazlaže i pregledno uspostavlja
putem prikazivanja karakterističnog izgleda grafikona ovih ili onih bitnih
svojstava atoma elemenata ili supstanci nastalih od atoma tih elemenata.
Na kraju svake periode Mendeljejevog sistema su posebni elementi – inertni
gasovi, a na početku svake periode pisma bi, analogno tome, stajala
posebna slova – samoglasnici. Iza perioda pisma leži tajna redosleda slova
pisma – njena najveća tajna. Naime, brojna istraživanja su pokazala da je
u osnovi feničanskog pisma, ugaritskog klinastog pisma severne Fenikije,
južno-semitskog, isti slogovni prototip. Takav isti redosled slova može se
videti i u mnogim drugim pismima, istorijski i geografski veoma udaljenim
od Mediterana – kao primer može se uzeti pismo civilizacije Maja.
Otkrivamo da iskonski uspostavljen redosled slova, zajednički za
najstarija i iz njih proistekla savremena pisma već oko 40 vekova (a i
mnogo duže) opstaje nepromenjen.
Ukoliko ćirilično ili latinično pismo predstavimo u vidu zakonomernog
sistema, sa periodičnim ređanjem samoglasnika, dobijamo sistemski odnos.
Svaku od njih možemo svrstati u spiralno-kružni oblik – mandalu, čime
dobijamo simetriju elemenata tj. slova. Ovakav sistem bi mogao
predstavljati dopunu tradicionalno shvaćene “hemijske” periodičnosti,
odnosno to bi bio spiralni simetrični sistem hemijskih elemenata.
Grupu samoglasnika A, E, I, O, U možemo nazvati glavnom, a horizontalne
skupove možemo nazvati nizovima ili periodama slova, npr. I, K, L, M, N.
Otkrivena zakonomerna uređenost omogućava da se elementi-slova numerišu ne
samo po pukom nabrajanju, već po zakonu.
Periodičnost hemijskog sistema naučno se obrazlaže i pregledno predstavlja
putem prikazivanja karakterističnog (periodičnog) izgleda grafikona bitnih
svojstava atoma elemenata ili supstanci nastalih od atoma tih elemenata.
Prema tome, radi potvrde “prirodnosti” predloženog sistema pisma treba
istražiti svojstva slova i zvukova.
Kao takvo svojstvo moguće je navesti učestalost upotrebe slova u nekom
tekstu. Razumljivo je da će, zavisno od karaktera i obima teksta ta
veličina odstupati od svoje prosečne vrednosti (ta srednja vrednost se
može dobiti onda kada je tekst velikog obima i sastavljen iz stihova i
proze, naučnih referata, službenih dokumenata). Dobijene podatke moguće je
prebaciti u procente, sačiniti tabele i napraviti prikaze učestalosti
korišćenja slova po periodama za bilo koje pismo. Tako dobijeni podaci
dokazuju ne samo periodično ponavljanje pojedinih slova, već i ogledalnu
simetriju pisma. Zanimljivo je i to da osa koju u ćirilici, čine slova
V-Z-L-R-H prolazi kroz isti sektor spiralnog sistema azbuke, kroz koji i
većina osa simetrije u spiralnom sistemu hemijskih elemenata koje
odgovaraju ključnim svojstvima atoma.
Reči istog značenja različitih jezika apsolutno ne liče jedna na drugu,
ali ispostavlja se da su unutrašnji zakoni koji se ispoljavaju na nivou
slova i zvukova istovetni. I zvuci i slova i reči koje se od njih
sastavljaju, zajedno uzeti, predstavljaju samo oblike spoljnog izražavanja
naših misli sve što otkrivamo u odnosu na zvuk slova u direktnoj je vezi
sa svetom svesti. Ona odražava svet, stvara unutrašnju kopiju spoljnje
prirode. Ili sve što nas okružuje takođe ima sopstveni nivo svesti i onda
i atomi i molekuli, kristali i rastvori takođe materijalno reprodukuju
misao, kao neotuđivo načelo prirode.
Pismo ima svoj kod. On se može naći u vidu izomorfnosti unutrašnje
strukture ljudskog govora i aminokiselina belančevina.
Aminokiseline su u suštini bezbojne kristalne materije rastvorljive u
vodi. Hemijska amfoterna jedinjenja, dvojake prirode – istovremeno i
amini, organske baze, i kiseline. To su dualni molekuli, sadrže u sebi
istovremeno par suprotnih kvaliteta (najoštrije izraženih). Da bi se bolje
shvatio karakter aminokiselina, one se mogu uporediti sa kineskim simbolom
“tai đi” (“jin”-“jang”) – simbolom jedinstva i uzajamnog prožimanja
suprotnih načela prirode. Osim funkcionalnih grupa, aminokiseline sadrže i
različite delove molekula, koji su pripojeni toj grupi – radikale.
Radikali aminokiselinama daju svoje specifične individualne osobine.
Možemo zamisliti da tokom kretanja duž prirodnog redosleda aminokiselina
dolazi do formiranja dveju krivulja, od kojih svaka pokazuje sve brži
porast raznovrsnosti kvaliteta, čija je suština sadržana u amplitudi
oscilacija od kiselosti ka baznosti. I kada te oscilacije dostignu svoj
maksimalni raspon – sistem se završava. Postoji neobičan tip simetrije. To
i nije simetrija u istom obliku (leva i desna ruka), a nije ni
antisimetrija (istovetni predmeti crne i bele boje); preciznije, to je
ogledalna simetrija sličnosti. Takva vrsta simetrije se ne može posmatrati
izolovano od sistema u kome se primenjuje. Simetrični elementi, makar i
bili različiti, međusobno su najbliži upravo u tom sistemu.
Ako se potrudimo da hemijski preciznije shvatimo smisao te “sličnosti”,
onda u sistemu aminokiselina vidimo simetriju dva evoluciona molekularna
perioda. To nije samo simetrija struktura, nije statična simetrija – to je
simetrija dinamike, simetrija evolucije, simetrija razvoja.
Ukoliko bismo pokušali da zamislimo projekciju trodimenzionalnog sistema
aminokiselina, najbolje bi bilo uzeti za model dvostruku spiralu. Oba
zavoja te trodimenzionalne spirale moraju biti uvijena u istom smeru, jer
bi se u suprotnom presecali, a to bi značilo postojanje zajedničkih
aminokiselina koje pripadaju obema linijama. Za osnovu formiranja takve
spirale možemo uzeti konus ili cilindar (i onda će ličiti na čuvenu
strukturu DNK). U trodimenzionalnoj predstavi, simetrija dve spirale će
biti složena – ogledalno-obrtna (isto kao kod DNK), tj. ravan simetrije će
se obrtati oko ose simetrije zajedno sa spiralama, a u projekciji na
ravan, osa će biti osa simetrije sličnosti sistema pisma (slovne i
aminokiselinske). Zanimljivo je da na jedan pun obrt spirale DNK dolazi
deset parova baza (monomera DNK), a na jedan pun obrt spirale u gore
pomenutom sistemu, dolazi deset parova aminokiselina.
Iz svega ovoga proizilazi da je postojanje jedinstva genetske osnove
belančevinaste organizacije života i lingvistike u nauci veoma verovatno.
Pismo je kod ne samo belančevina, ne samo ljudskog mišljenja – to je
univerzalni životni kod čitavog univerzuma.
Izgovorena i napisana reč takođe predstavlja “ciglicu” svemira, svojevrsni
informaciono-smisaoni stojeći talas. Ona se sastoji iz atoma – misli
(atoma – zvukova) koje stvaramo i koji pune i veštačku i prirodnu sredinu.
Ako nastavimo sa prihvaćenom analogijom i dovedemo je do kraja, onda
nastaje problem “zvučne bombe”. Čovečanstvo je upoznalo, naučilo da
koristi i zamalo da nastrada od energije razbijanja atoma. Dokazano je da
izgovoreni zvuk ima složenu sistemsku strukturu. Kolika je snaga energija
sadržanih u “jezgrima” izgovorenih zvukova? Još krajem 19. veka o tome je
pisala jedna istaknuta figura na polju filozofske misli: “Reč ili govor
svakog čoveka, sasvim nesvesno za njega, predstavlja blagoslov ili
prokletstvo” – eto zašto je naša sadašnja neprosvećenost u vezi svojstava
i atributa misli, kao i svojstava i atributa materije, toliko pogubna po
nas. Da, reči su ili blagotvorne ili štetne. U izvesnom smislu su ili
otrovne ili nose zdravlje, u skladu sa skrivenim uticajima koje je najviša
Mudrost dala njihovim elementima, to jest slovima iz kojih se sastoje i
brojevima, koji odgovaraju tim slovima.
Pretpostavimo da je ćutanje isto toliko potencijalno mnogozvučno kao i
bela svetlost, koja se može rastaviti na sedam duginih boja. Ćutanje u
sebi sadrži čitav spektar zvukova, isto kao što u sistemu D. I.
Mendeljejeva inertni gas neon “upija” u sebe svojstva preostalih sedam
elemenata svoje periode.
Ispostavlja se da između reči i genetskog inženjeringa čak nema ni jednog
koraka, nego je to jedno te isto. Mi govorimo jezikom svojih gena, ali se
istovremeno sve ono što mislimo i govorimo na istim tim genima i utiskuje.
I ono što svetska literatura prikuplja – to i jeste zajednički jedinstveni
genom čovečanstva.
Već odavno je poznat slučaj koji se dogodio u domovini autora knjige, iz
koje smo preuzeli neke delove koje sada objavljujemo. Glavnom uredniku
ugledne izdavačke kuće dospeo je u ruke tog, ni po čemu osobenog jutra,
rukopis tada potpuno nepoznatog autora. Urednika je zainteresovao odveć
trivijalan naslov romana, pa je odmah otpočeo sa čitanjem. Nikoga nije
bilo u blizini da bi mogao da vidi neverovatnu brzinu evolucije stanja
duha na licu urednika, niti momenat vrhunca oduševljenja. Tada je glavni
urednik naglo prekinuo čitanje, napustio službene prostorije i otišao
kući. Vratio se obučen u najsvečanije odelo koje je imao. Kasnije je
pričao kako je u magnovenju doživeo osećanje stida što u iznošenom odelu
čita tako svetu i toliko svečanu knjigu.
Mi vam ovom prilikom poklanjamo samo delić “raskoši” knjige, koja bi
uskoro trebalo da ugleda svetlost dana i na našim prostorima.
Mila T. JOVANOVIĆ
Novi broj 8 - odabrani tekstovi:
 |
